Jerisos
Srce leta. Grad praznuje u svetkovini sunca. Poj horova zrikavaca u pradavnom odzivu. Beli jastozi peska u popodnevnom vetru. Nad vrhovima planina trepere magleni preci. Palme u nemostoju su blagost tako nedostatna ljudskoj ruci na izmaku veka. I maslina zastala u kakvoj omorini, što svedok je detinjstva sveta kojeg je rodila ruka velikog Protomajstora. Pulsira dan. Plavetnilo mora uvijeno u ultramarin neba. Padina se pomera u stado, bez pastira i njegove frule. U mrmoru mora, ja čujem tvoj glas, tebe koja si starija od svih jezika sveta. Tišina dok se stani u meni, u čamovoj lađi na doku, ostavljenoj na milost i nemilost nadolazećih godina i termitu što je jede iznutra. Ako zatvorim oči, biću sve ono što sam zaboravio da budem. Mala fusnota koja opisuje zadano delo Tvorca. Stooke Argosove oči, kojim me gledaš kud god se okrenem su podsećanje kako je ljubav najveći nemir. Drhturim u sebi, kao pčela nesmiriva. U jekteniji vizantskog pojca koji dopire sa pučine gde se zeleni Atos. Svet se ne završava. Ne, do onog trenutka, dok se biser ne vrati prvotnoj školjci i zastava praznom jarbolu. U bolu, kome ne znam ime, ja sam ćilibar, u kojem je pohranjeno Dvojstvo bez kojeg ni sad Nisam. Siesta. Jerisos se i dalje glasa kroz besmrtnu pesmu zrikavaca. I dan deli na pola. Na tamo i na ovde. Kada se spoje ruke, magma tela će dovršiti svet, predat duhu u činu postanka. Gori grad u srcu sveta, svetkuje zelenilo leta i žuta jesen u nedrima.
Radomir D. Mitrić
Srce leta. Grad praznuje u svetkovini sunca. Poj horova zrikavaca u pradavnom odzivu. Beli jastozi peska u popodnevnom vetru. Nad vrhovima planina trepere magleni preci. Palme u nemostoju su blagost tako nedostatna ljudskoj ruci na izmaku veka. I maslina zastala u kakvoj omorini, što svedok je detinjstva sveta kojeg je rodila ruka velikog Protomajstora. Pulsira dan. Plavetnilo mora uvijeno u ultramarin neba. Padina se pomera u stado, bez pastira i njegove frule. U mrmoru mora, ja čujem tvoj glas, tebe koja si starija od svih jezika sveta. Tišina dok se stani u meni, u čamovoj lađi na doku, ostavljenoj na milost i nemilost nadolazećih godina i termitu što je jede iznutra. Ako zatvorim oči, biću sve ono što sam zaboravio da budem. Mala fusnota koja opisuje zadano delo Tvorca. Stooke Argosove oči, kojim me gledaš kud god se okrenem su podsećanje kako je ljubav najveći nemir. Drhturim u sebi, kao pčela nesmiriva. U jekteniji vizantskog pojca koji dopire sa pučine gde se zeleni Atos. Svet se ne završava. Ne, do onog trenutka, dok se biser ne vrati prvotnoj školjci i zastava praznom jarbolu. U bolu, kome ne znam ime, ja sam ćilibar, u kojem je pohranjeno Dvojstvo bez kojeg ni sad Nisam. Siesta. Jerisos se i dalje glasa kroz besmrtnu pesmu zrikavaca. I dan deli na pola. Na tamo i na ovde. Kada se spoje ruke, magma tela će dovršiti svet, predat duhu u činu postanka. Gori grad u srcu sveta, svetkuje zelenilo leta i žuta jesen u nedrima.
Radomir D. Mitrić
